Fenomen problema u ponašanju dece i mladih je u najvećem broju slučajeva odgovor na određeni stresogeni faktor u životu deteta, lošu, slabu ili nepostojeću strukturu slobodnog vremena.
Što se stresogenih faktora tiče, oni mogu proizaći iz same porodice kroz disfunkcionalne porodične odnose, nasilja u porodici (među članovima porodice ili onih koji su usmereni na dete).
Moram da istaknem da to mogu biti i ona svakodnevna naizgled bezazlena ponašanja, koja kod deteta mogu biti okidač za neprilagođeno ponašanje.
Druga stavka je školska sredina.
Poteškoće u usvajanju ili praćenju gradiva, odnosi sa vršnjacima, opšti uspeh, zahtevi školske sredine, želja za uklapanjem u vršnjačku grupu ili pak otpor prema vršnjackoj grupi i slično.
Značaj prepoznavanja i prevencije je od jako velikog značaja za uspeh u sprečavanju ovakvih oblika ponašanja, kroz primarnu prevenciju, kao i tretman vec ispoljenih problematičnih oblika ponašanja kroz sekundarnu prevenciju.
Ukoliko se gore pomenuto, ne primeni pravovremeno i na pravi način, može rezultirati razvijanjem neadekvatnih oblika ponašanja u vidu kršenja zakona, kroz krivična dela.
Pokušaću ukratko da istaknem najvažniju strukturu sistema podrške u životu deteta ili mlade osobe koja je u riziku ili je već ispoljila problem u ponašanju, kao i važnost međusobne saradnje i edukacije svih aktera u tom sistemu.
Primarni i najznačajniji izvor podrške i prepoznavanja je svakako porodica.
Svaki roditelj najbolje poznaje svoje dete i osim toga što adekvatnim vaspitnim stilovima može preventivno delovati na dete, isti taj roditelj je u mogućnosti da prepozna ukoliko je ponašanje deteta ili adolescenta promenjeno.
Zamke u koje roditelji mogu upasti su : Užurbanost života, koja je sve više prisutna nas dovodi do toga da roditelji često nisu u mogućnosti da pruže dovoljno pažnje detetu, niti da detektuju promenu ponašanja u početnom stadijumu.
A druga, koja je u mojoj praksi veoma česta je da roditelji najčešće sami sebi pa ni okolini nisu spremni da priznaju da njihovo dete pokazuje zabrinjavajuće promene u ponašanju i tako odlažući intervenciju problem dostigne veće razmere.
Kao i naizgled bezazleni i često ne detektovani problemi, kao što su izostanak adekvatne komunikacije sa detetom, bliskost roditelj dete, različiti ili neadekvatni vaspitni stilovi roditelja, neusklađenost u vaspitnim stilovima roditelja, nedoslednost u sankcionisanju neadekvatnog ponašanja itd.
Škola, kao mesto u kome dete bez sumnje provodi najveći deo svog vremena.
Nastavnici, razredne starešine će najpre detektovati promene u ponašanju deteta.
Idealan scenario bi pre svega trebalo da bude prevencija, kroz edukaciju i kreativne aktivnosti koje bi škola mogla pružiti deci.
Nakon toga saradnja.
Pre svega, saradnja roditelja i škole, a zatim sistema, u smislu da ukoliko školski sistem prepozna promenu ponašanja kod određenog deteta ili dece, na adekvatan način pristupi roditelju i predloži mu adekvatnu podršku, kako bi porodica bila u mogućnosti da reši problem.
Da bi sve ovo bilo moguće, pre svega je potrebna temeljna edukacija prosvetnih radnika na temu prevencije, prepoznavanja, pristupa i daljeg upućivanja, koja nekako i pored porasta broja slučajeva vršnjačkog nasilja ili nasilja uopšte, izostaje.
Ukoliko navedena podrška izostane, neizbežan scenario je, da imamo dete ili mladu osobu sa učvršćenim problematičnim oblicima ponašanja.
Mladu osobu, neuklopljenu u socijalnu sredinu, koja je podložna manipulaciji neadekvatnih antisocijalnih grupa, gde je dalje učešce u istim zasigurno vodi zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, od eksperimentisanja do zavisnosti, a dalje do činjenja krivičnih dela.
Zato se mi, kao stručnjaci koji se bavimo ovom problematikom zaista trudimo da uradimo ono što je do nas, a odnosi se na ovo pitanje.
Možda nismo u mogućnosti trenutno da menjamo sistem, ali smatram da svi zajedno možemo napraviti značajan doprinos za našu decu.
A kao neko sa iskustvom u radu sa decom, mladima i njihovim porodicama mogu posvedočiti činjenici da je uz kvalitetnu podršku i saradnju promena itekako moguća i izvesna.