Dostupnost raznim sadrzajima o odgoju I vaspitanju dece, koji nas preplavljuju velikim brojem informacija.
Sadrzaji koji su prepuni upozorenja o dobrobiti vaspitnog stila na mentalno zdravlje vase dece.
Crna hronika I tekstovi o rizicima koji vrebaju deci I adolescentima iza svakog ugla…
Uzevsi u obzir sve gore navedeno I jos mnogo toga sto nije, sasvim je razumljivo da roditelji danas. osecaju visi stepen anksioznosti nego ranije.
Koji god nacin, (vaspitni stil) roditelj odabrao da vaspitava svoju decu, najvaznije je da roditelj zadrzi kapacitet za prilagodjavanje, tokom celog procesa odrastanja.
Ova vestina ce doci jako korisna kako dete bude prolazilo kroz razlicite razvojne etape, od kojih je svaka specificna na svoj nacin.
Dok su deca mala, veoma su zavisna od roditelja, stoga, u ovom razvojnom periodu roditeljska kontrola je nesto sto nije pod znakom pitanja.
Medjutim, kako dete odrasta, uloga roditeljske kontrole slabi.
Dete pre svega stupa u nove drustvene interakcije (u skoli), zatim kako ulazi u pubertet krece potragu za svojim licnim identitetom, isprobavajuci razne uloge, najcesce u okviru vrsnjackih grupa.
Tada nastupa razdoblje nove dimenzije straha koju roditelj pocinje da oseca, gubeci kontrolu nad svojim, vec sada, adolescentom.
Period adolescencije je veoma specifican I jako izazovan period za roditelja.
Ovo je period u kome bi roditelj trebalo da se prilagodjava novonastalim promenama u razvoju svoga deteta, nasuprot perioda kada je dete bilo zavisno I prilagodljivo roditelju.
Medjutim, moje iskustvo mi govori da se, na zalost, cesce desava da roditelji I deca u ovom period stupaju u konfliktne odnose.
Roditeljima je tesko da se prilagode, smatrajuci da ce na taj nacin izgubiti odnos moci I autoriteta u odnosu roditelj-dete.
Adolescent, sa druge strane, pruza otpor prilagodjavanju zahtevima roditelja, smatrajuci roditeljsku brigu borbom za neopravdanu kontrolu I moc nad njegovim zivotom, a dete u obom uzrastu zivi u ubedjenju da je dovoljno odraslo da zna sta je najbolje za njega.
Druga opasnost koja vreba prezasticivanjem deteta, jeste ta da roditelj iz svog straha za dobrobit svoga deteta, doprinese decijoj nesigurnosti.
Prezasticivanje, kome su skloni mnogi roditelji, cine decu uplasenom, nesretnom I manje snalazljivom u razlicitim zivotnim situacijama.
Naime, ova deca nemaju razvijene sposobnosti donosenja samostalnih odluka (bar ne onih koje su dobre za njih) I prilagodjavanja.
Razviti kod deteta odredjen stepen samostalnosti je od kljucnog znacaja.
Za dete koje je u mogucnosti da samo sagleda pozitivne I negativne strane odredjene situacije I izmeri stepen rizika, manje je verovatno da ce se naci u situaciji u kojoj ce se osecati nesigurno.
Samim tim, umanjice se rizik odabira neadekvatnih vrsnjackih grupa I stepen manipulacije od strane istih.